Privlacimo ono sto jesmo, ono u sta verujemo i ono na sta se fokusiramo. Kada dominantno boravimo na niskim frekvencijama (tj. kada se lose osecamo) privlacimo neprijatnosti u svoj zivot. Kada dominantno boravimo na visokim frekvencijama (tj. kada se dobro osecamo) u svoj zivot privlacimo ono sto nam prija. Zbog cega je to tako?
Kao sto smo mi izraz zivota i sve drugo sto nas okruzuje je takodje izraz zivota. Kao sto mi vredimo i sve drugo sto nas okruzuje jednako vredi. Kada zivot provodimo nervirajuci se, kritikucuji, brinuci, kukajuci to znaci da ne postujemo zivot, ne cenimo sve ono sto je pozitivno u ljudima i dogadjajima; ili to potpuno zanemarujemo ili uzimamo zdravo za gotovo - ali svakako kinjimo jer zaboga nije savrseno, nije tacno onakvo kakvo mi mislimo da treba da bude. Kada nismo zahvalni za ono sto imamo, kako mislimo da nam u zivot udje nesto pozitivno? Ako nekome nesto date i njegova reakcija bude "al' si se pretrgao" da li cete mu opet nesto dati i pomoci? Ako bude zahvalan za to (zaista zahvalan) pozelecete opet da mu date. Uz to, ako 10 min dnevno izgovaramo afirmacije, a ostatak vremena provodimo u negativnosti - energija negativnosti je mnogo veca od energije onoga sto afirmisemo, energija afiramcije nije dovoljno jaka i zelja ne moze da se manifestuje.
Ako roditelj kaze detetu da se dobro obuce jer je napolju hladno, a dete izadje u majici kratkih rukava; prehladice se, jer nije verovalo roditelju koji je znao sta je za njega dobro. Zivot je nas roditelj i zna sta je za nas dobro, zna kako da nam pomogne da ostvarimo svoje zamisli. Ako mu ne verujemo, ne mozemo ni da uspemo. Zbog toga ne treba mi da se upinjemo i smisljamo nacin da ostvarimo zelju, nego da pustimo zivot da nam sam dostavi okolnosti i ljude koji ce nam na najbolji nacin pomoci da se zelja manifestuje.
S' druge strane, ako se trudimo da u ljudima i situacijam pronalazimo ono sto je dobro i da se fokusiramo na to; onda zivot cenimo. Zahvalni smo za ono sto imamo i zivot ce nam dati jos onoga na cemu cemo biti zahvalni, bicemo u stanju kada dopustamo da nam se zelje ispune. Zato, da bismo zaista promenili svoj zivot na bolje, da bi afirmacije delovale, potrebno je da iskreno promenimo sebe. Kada nam naidje zelja da nekoga/nesto kritikujemo pokusajmo da ocutimo...jednom, drugi put, treci put ce vec biti mnogo lakse. Pomislimo sta u toj osobi ili dogadjaju vidimo kao pozitivno i cenimo to. Umirimo Ego koji kritikuje i dopustimo nasoj dusi da ispostuje dusu te druge osobe (ili samu sebe, umesto da kritikujemo i kinjimo same sebe). Kada pomislimo da zivot nije fer ili da smo bespomocni, da ne znamo kako cemo resiti neku situaciju i pocnemo da se plasimo, recimo sebi "bice ovo dobro, za svaki problem postoji resenje, smiri se i veruj zivotu, veruj da ce biti dobro". Uz to, kada smo tokom dana dominantno na visokoj frekvenciji, nove ideje koje afirmisemo mnogo lakse upijamo i brze se manifestuju.
Praktikujte ovo jedno vreme i posmatrajte kako vam se zivot menja na bolje, kako vam se zelje ostvaruju. A primeticete da je vec i sam nacin zivljenja u uvazvanju poklon sam po sebi.
Kao sto smo mi izraz zivota i sve drugo sto nas okruzuje je takodje izraz zivota. Kao sto mi vredimo i sve drugo sto nas okruzuje jednako vredi. Kada zivot provodimo nervirajuci se, kritikucuji, brinuci, kukajuci to znaci da ne postujemo zivot, ne cenimo sve ono sto je pozitivno u ljudima i dogadjajima; ili to potpuno zanemarujemo ili uzimamo zdravo za gotovo - ali svakako kinjimo jer zaboga nije savrseno, nije tacno onakvo kakvo mi mislimo da treba da bude. Kada nismo zahvalni za ono sto imamo, kako mislimo da nam u zivot udje nesto pozitivno? Ako nekome nesto date i njegova reakcija bude "al' si se pretrgao" da li cete mu opet nesto dati i pomoci? Ako bude zahvalan za to (zaista zahvalan) pozelecete opet da mu date. Uz to, ako 10 min dnevno izgovaramo afirmacije, a ostatak vremena provodimo u negativnosti - energija negativnosti je mnogo veca od energije onoga sto afirmisemo, energija afiramcije nije dovoljno jaka i zelja ne moze da se manifestuje.
Ako roditelj kaze detetu da se dobro obuce jer je napolju hladno, a dete izadje u majici kratkih rukava; prehladice se, jer nije verovalo roditelju koji je znao sta je za njega dobro. Zivot je nas roditelj i zna sta je za nas dobro, zna kako da nam pomogne da ostvarimo svoje zamisli. Ako mu ne verujemo, ne mozemo ni da uspemo. Zbog toga ne treba mi da se upinjemo i smisljamo nacin da ostvarimo zelju, nego da pustimo zivot da nam sam dostavi okolnosti i ljude koji ce nam na najbolji nacin pomoci da se zelja manifestuje.
S' druge strane, ako se trudimo da u ljudima i situacijam pronalazimo ono sto je dobro i da se fokusiramo na to; onda zivot cenimo. Zahvalni smo za ono sto imamo i zivot ce nam dati jos onoga na cemu cemo biti zahvalni, bicemo u stanju kada dopustamo da nam se zelje ispune. Zato, da bismo zaista promenili svoj zivot na bolje, da bi afirmacije delovale, potrebno je da iskreno promenimo sebe. Kada nam naidje zelja da nekoga/nesto kritikujemo pokusajmo da ocutimo...jednom, drugi put, treci put ce vec biti mnogo lakse. Pomislimo sta u toj osobi ili dogadjaju vidimo kao pozitivno i cenimo to. Umirimo Ego koji kritikuje i dopustimo nasoj dusi da ispostuje dusu te druge osobe (ili samu sebe, umesto da kritikujemo i kinjimo same sebe). Kada pomislimo da zivot nije fer ili da smo bespomocni, da ne znamo kako cemo resiti neku situaciju i pocnemo da se plasimo, recimo sebi "bice ovo dobro, za svaki problem postoji resenje, smiri se i veruj zivotu, veruj da ce biti dobro". Uz to, kada smo tokom dana dominantno na visokoj frekvenciji, nove ideje koje afirmisemo mnogo lakse upijamo i brze se manifestuju.
Praktikujte ovo jedno vreme i posmatrajte kako vam se zivot menja na bolje, kako vam se zelje ostvaruju. A primeticete da je vec i sam nacin zivljenja u uvazvanju poklon sam po sebi.
