Ja sam dovoljno dobra bas ovakva kakva jesam.Mnogi od Vas se verovatno pitaju kako mogu da budu dovoljno dobri kad... (razloge vec mozete sami da nabrojite). Skloni smo da sebi pronalazimo milion mana, da se okrivljujemo zbog gresaka, da ih ne prastamo sebi (iako ih drugim ljudima prastamo). Idemo tako kroz dan i gundjamo: "Ovo nisi uradio kako treba, ovde je trebalo da reagujes, ovde je trebalo blaze da reagujes, joj lupio sam glupost svi - su to primetili i sigurno sad misle da sam glup".
Kriviti sebe i preuzeti odgovornost za postupke nije isto. Krivica nas drzi "zarobljenima" u prostoru i vremenu, onemogucava nas da napredujemo. S' druge strane, odgovornost znaci da mozemo da ucinimo nesto povodom konkretne situacije. Ukoliko mozemo da ispravimo gresku, ucinimo to. Ukoliko pak ne mozemo, naucimo lekciju. I krenimo dalje. Oprostimo sebi zato sto nismo savrseni. Radili smo najbolje sto smo umeli u tom trenutku.
Ja verujem da smo svi mi u osnovi bica dobrobiti. Verujem da smo svi sposobni da volimo, da ucimo, da razumemo, da pomazemo, da smo svi hrabri i uporni. Samo, tokom zivota naucili smo da se ponasamo ovako ili onako. Ja verujem da su pogresni postupci uvek posledica neznanja i straha. Mozda smo neku nezeljenu osobinu i nasledili. Ali, vazno je da imamo moc da se razvijamo, da ucimo. Imamo moc da menjamo svoje ponasanje.
I sta, kada promenimo ponasanje pocecemo vise da vredimo? Juce nismo vredeli, a sutra cemo vredeti? Ili smo juce vredeli, a danas smo napravili veliku gresku i prestali smo da vredimo? Meni nesto nije logicno u takvom dozivljaju stvari.
"Nase vrline i nasi promasaji su neodvojivi, kao sila i materija. Kad se odvoje, nema vise coveka."
Nikola Tesla
Нема коментара:
Постави коментар